Ju­tar­nja ljet­nja svje­ži­na hla­di ri­bo­lov­ca u krat­kim či­zma­ma kraj Će­ho­ti­ne (Ćo­ti­ne). Ka­že, kra­će mu vi­še od­go­va­ra­ju jer ga vo­da ras­hla­đu­je u vre­lim ljet­njim da­ni­ma. Mlad ri­bo­lo­vac, ne raz­mi­šlja o po­sle­di­ca­ma, a ja ga opo­mi­njem da će na taj na­čin naj­lak­še na­vu­ći re­u­mu. Ra­ni­je sam ga u i pa­pu­ča­ma vi­đao, ali is­klju­či­vo zbog ne­pri­jat­nih su­sre­ta sa zmi­ja­ma, pre­šao je ne­volj­no na krat­ke či­zme. Mo­že bi­ti da se vo­di onom ri­bo­lo­vač­kom iz­re­kom: „Ne­ma ri­be dok se ga­će ne ukva­se”. Ja va­zda suv ko ba­rut iz ri­bo­lo­va, svi se ču­de ka­ko, ali se ču­dim i ka­ko me ri­ba ne­će. Za­to Da­ča ‘oće ri­ba, a i zna im ne­što – ga­rant... I to ga krup­ne ‘oće, ka­pi­tal­ke po­to­ča­re dug­me­ta­re. A Ćo­ti­na te­če, mu­ku mu­či sa svo­jim plje­valj­skim tro­va­či­ma – za­ga­đi­va­či­ma, ali ipak te­če, la­ga­no no­si svo­je bre­me, pre­či­šća­va se sa­ma i odr­ža­va ži­vot u svo­jim nje­dri­ma. A iz­nje­dri­la je ona ču­do. Mno­go pu­ta je bi­la po­mo­re­na, ubi­ja­na, ali se ni­kad ni­je pre­da­va­la. Te­kla je i sve to no­si­la i iz­no­va se vra­ća­la u ži­vot. Sve nas je vi­še pu­ta iz­ne­na­di­la i da­lje nas iz­ne­na­đu­je... Ri­bo­lov­ca Da­ni­la Da­ča Vu­ko­ji­či­ća ne iz­ne­na­đu­je ova plje­valj­ska po­ma­lo za­bo­ra­vlje­na ri­je­ka. On zna gdje se u njoj skri­va go­to­vo sva­ka pje­ga­va pa­strm­ka. On u vo­di, vo­du osje­ća. Ri­ba u vo­di Da­ča ne pri­mje­ću­je. Ne­ka­ko sje­di­nje­ni Će­hot­nja, ri­be i Da­čo. „Bez­be­li” je za­to i lak­še pre­va­ri. A stra­šan je va­ra­li­čar... Vo­li da ba­ca „dju­ku” po­naj­vi­še. Ove go­di­ne je za­bi­lje­žio niz do­brih ulo­va sa Će­he, i to na po­te­zu niz­vod­no od Plje­va­lja pre­ma se­lu Br­ve­ni­ca. U tom di­je­lu ri­je­ka je mo­žda i naj­za­ga­đe­ni­ja i go­to­vo umo­re­na ot­pad­nim vo­da­ma Rud­ni­ka uglja i Ter­mo­e­lek­tra­ne i sa­mih gra­đa­na. Ali, gle ču­da, u tom di­je­lu se lo­ve i naj­krup­ni­ji pri­mjer­ci pa­strm­ke po­to­ča­re, ko­ja je si­no­nim za či­stu ri­je­ku. Ta­ko re­ci­mo, ove go­di­ne, u tom di­je­lu su ve­o­ma če­sto lo­vlje­ni krup­ni pri­mjer­ci pa­strm­ki od če­ti­ri do šest ki­lo­gra­ma. Pret­po­sta­vlja se da s pro­lje­ća ri­ba iza­đe iz Dri­ne na mri­jest i da se do­bar dio ma­tič­nih pri­mje­ra­ka i za­dr­ži u Će­ho­ti­ni, jer se na ovom po­te­zu na­la­zi do­sta ve­li­kih vi­ro­va (i ti­ša­ka) ko­ji po­go­du­ju za na­se­o­bi­nu krup­ni­jim pri­mjer­ci­ma. To je lič­no ob­ja­šnje­nje za ne ta­ko ri­jet­ka ri­bar­ska iz­ne­na­đe­nja sa ovog po­te­za na Će­ho­ti­ni. Pri­ro­da je ču­do i te­ži rav­no­te­ži i če­sto po­bje­đu­je lju­de i nji­hov ne­mar. To ju­nak ove na­še ri­bar­ske pri­če Da­čo iz­gle­da od­lič­no zna, pa „ga­ca” vo­dom kao da je na kor­zou, i pro­na­la­zi ka­pi­tal­ke po­to­ča­re, ali i mla­di­ce po si­ste­mu – ako ho­ćeš da ih ulo­viš, pr­vo im se pri­dru­ži – u vo­di, a gdje bi dru­go i tra­ži ih na mje­sti­ma na ko­ji­ma ri­jet­ko ko ba­ca.., pa ma­kar ta mje­sta sa ri­bo­lo­vač­kog aspek­ta bi­la to­tal­no ne­lo­gič­na. Jer, ako tra­žiš iz­ne­na­đe­nje naj­bo­lje ćeš ga pro­na­ći na ivi­ci lo­gi­ke, a ne­ka­da i da­lje od to­ga.
Ne­ke dru­ge ri­bo­lov­ce iz­ne­na­đu­je i Da­čo i nje­go­vi ulo­vi i ri­je­ka Ćo­ti­na. Po­ku­ša­va­ju­ći da na­đem ra­ci­o­nal­no ob­ja­šnje­nje, sma­tram (mo­žda i gri­je­šim) da ri­bi u di­vljim dje­lo­vi­ma ri­je­ke, tre­ba pri­ći na što jed­no­stav­ni­ji na­čin, i da bi je „pre­va­rio”, mo­raš se po­na­ša­ti što pri­rod­ni­je. Na­rav­no, ov­dje is­klu­či­vo pod­ra­zu­mje­va­mo sport­ski na­čin ri­bo­lo­va: na vje­štač­ki ma­mac, vo­ble­ra, lep­ti­ra ili mu­ši­cu. Da­čo je se­be ugra­dio u pri­rod­ni mo­za­ik ovog par­če­ta vo­de, svo­jim go­to­vo sva­ko­dnev­nim pri­su­stvom... za­to ga ri­ba vo­li, ali i Će­ho­ti­na.
S.B.Mu­ri­no


Krup­na ćo­tin­ska po­to­ča­ra

Će­ho­ti­na je naj­sje­ver­ni­ja ri­je­ka u Cr­noj Go­ri, ukup­ne du­ži­ne 125 km, od če­ga 95 km pri­pa­da Cr­noj Go­ri, a osta­tak BiH. Će­ho­ti­na se uli­va u Dri­nu kod Fo­če. Ima do­sta pri­to­ka (Ma­oč­ni­ca, Bre­zni­ca, Ve­zi­šni­ca, Go­to­vu­ška, Ju­go­šti­ca, Vo­lo­der, Sre­de­ni­ca, Kr­ža­va)... Na ovu ri­je­ku tre­ba do­ći, iz­ne­na­di­će vas si­gur­no po­zi­tiv­no. A, mo­žda sret­ne­te i Da­ča, pa vam ot­kri­je gdje le­ži ka­kva krup­na ćo­tin­ska po­to­ča­ra.